У уторак, 7. маја 2024. године поводом општинске славе, а након свечане литургије, резања славског колача и славске литије, у парохијском дому у Осечини у са почетком у 19 сати представљена је публикација „Стара црква Вазнесења Господњег у Осечини “ др Јелене Глушац.
Свако место у Србији, има свеца кога слави, а заштитник наше локалне заједнице је Свети Владика Николај Жички.
У свечаном расположењу у лепој сали парохијског дома представнике цркве, државне власти и верни народ окупила је духовно – историјска тема. На ваљан и достојанствен начин обележавамо општинску славу представљњем монографије о Старој цркви у Осечини – подгорском духовном светионику.
У духу своје плодне и квалитетне издавачке делатности и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Исихија Рогића, Народна библиотека Осечина је објавила монографску публикацију „Стара црква Вазнесења Господњег у Осечини “ чији је аутор научни сарадник на Историјском институту у Београду др Јелена Глушац. Јелена је наша земљакиња, по мајци пореклом из Живановића из Горњег Црниљева, а по оцу из Скадра из фамилије Поповић.
Овај наслов је 66. по реду у Библиотеци, уредник је Ана Васиљевић. За лектуру су били задржени професор српског језика и књижевности Кристина Петровић и протођкон Радомир Ракић. Материјал за штампу и регистре је припремио Мирослав Пралица. Књига је штампана уз финансијску подршку општине Осечина.
Монографија „Стара црква Вазнесења Господњег у Осечини“ ауторке др Јелене Глушац садржи четири хронолошко-тематска поглавља: прво је о варошици Осечини, друго је о цркви које је подељено на историјат цркве од њених првих помена до 20. века; треће о парохијама – до краја 19. века, затим у 20. веку до 30тих година прошлог века са освртом на страдањима током Првог светског рата и анализом пописа парохијских села у пописима 1834-1931. Четврто поглавље говори о 20 свештеника старе Цркве у Осечини од друге половине 17. века, када се први пут помињу, до 1940. године, када је изграђена нова црква.
Важан део монографије представљају прилози, где је ауторка извукла податке из пописа пореских обвезника у парохијским селима 1818-1839, а затим све статистичке податке из државних пописа становништва између 1834. и 1931. године, укључујући и опште податке за Подгорски срез. У трећем прилогу записана су имена са споменика ратницима општине осечанске изгинулим и подлеглим у ратним напорима за ослобођење Срба, Хрвата и Словенаца, затим са спомен костурнице изгинулима за отаџбину 1914-1915. и на крају је предочен списак парохијана старе цркве у Осечини, носилаца ордена карађорђеве звезде и других одликовања. После закључка на српском и енглеском језику, ауторка је навела речник страних и мање познатих речи и изворе и литературу који су коришћени у истраживању. На крају, постоје четири регистра – личних имена, аутора и сарадника, географских појмова и институција. Монографија има 22 илустрације – фотографије настале током истраживачког рада, решења републичких органа о заштити цркве, као и готово једину сачувану фотографију цркве настале почетком 20. века, чији је аутор био кустос Етнографског музеја у Београду, Никола Зега. Монографија броји укупно 205 страница.
Истраживање се базира првенствено на преко 70 извора, необјављенима и објављенима. То је подразумевало значајне истраживачке напоре у Међуопштинском Архиву Ваљева, Државном архиву Србије, Архиву Југославије, коришћење документације Завода за заштиту споменика у Ваљеву и Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду. Записи на богослужбеним књигама које су и дан данас у употреби, као и коришћење Летописа цркве у Осечини, обогатили су сазнања о прошлости цркве и свих дешавања у црквено-народном животу наше заједнице. Релевантне информације потичу из периодике – Гласа Цркве, Гласа Ваљева, Српских Новина, Политике и других. Да би одређени термини били појашњени коришћене су енциклопедије. Литература броји око 100 наслова научних чланака и монографија. Поред бројне литературе, ниједан рад се не бави конкретно старом црквом у Осечини. Ауторка монографије је објавила научни чланак под називом „Прилог познавању старе цркве у Осечини“ у 107. броју Зборника Матице српске за историју 2023. године. Чланак разматра прошлост цркве у време управе Хабзбуршке монархије на овим просторима (1718-1739).
Значај овог издања је изузетан. Ово је прва монографија која у потпуности прати црквено-народни живот старе цркве у Осечини од краја 17. века до 1940. године. У току овог периода територија Осечине се налазила под Османским царством, Хабзбуршком монархијом, опет под Османлијама, затим у Кнежевини Србији, Краљевини Србији, Краљевини СХС и Краљевини Југославији. Ауторка је пажљиво испратила и уврстила општа значајна дешавања која су утицала на положај цркве и њених парохија. Такође, испраћене су црквено административне промене – од ваљевске епископије, ужичко-ваљевске митрополије, шабачке епархије до данашње ваљевске епископије.
Ово су утврдили њени рецензенти др Недељко Радосављевић, научни саветник на Историјском институту у Београду, др Горан Васин, редовни професор на катедри за историју Филозофског факултета у Новом Саду и др Ивица Чаировић, ванредни професор на Православном теолошком факултету у Београду.
Изузетну подршку у истраживању и објављивању ове монографије, као у реализацији овог програма представљања пружило нам је свештенство при цркви Вазнесња Господњег у Осечини. У име дивних домаћина присутне је поздравио протонамесник Зоран Јаковљевић, страрешина храма Вазенења Господњег у Осечини.
О књизи су, поред ауторке др Јелене Глушац говорили један од рецензената је др Недељко Радосављевић, научни саветник на Историјском институту у Београду и протојереј-ставрофор доктора Радомира В. Поповић.
Владика Николај волео је децу. Стога су деца вила део овог свечаног програмама. Ученице веронауке ОВЦ „Браћа Недић“ са вероучитељем Милованом Стевановићем припремиле су и отпевале песму Владике Николаја „Источниче живоносни“ и песму„Сини јарко сунце са Косова“ .
У овом тренутку, ми нисмо ни свесни колико је вредно и важно дело које се налази пред нама. О томе ће сведочити генерације које долазе после нас.