Завичајни писци

БРАДОЊИЋ, Јелена

Јелена Брадоњић рођена је 1975. године у Горњем Црниљеву код Осечине. Основну школу је учила у Горњем и Доњем Црниљеву. Од 1993. Одлази у Комирић, у долину реке Јадар, где се удала и где и данас живи са својом породицом. Запослена је у Предшколској Установи „Лане“ у Осечини.
До сада је објавила три збирке песама։ „Свет детињства“(2012), „Моја далека звездо“ (2013), „Бисерне речи“(2017).

ВАСИЉЕВИЋ, Ана

Ана Васиљевић, девојачко Ивковић рођена је 1987. година у Ваљеву. Године 2010. дипломирала је на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, а 2011. завршила мастер студије на поменутом факултету са звањем мастер филолог. Од 2011. године ради у Народној библиотеци Осечина у Осечини на пословима дипломираног библиотекара.
Аутор је: „Ткачка терминологија села Скадра код Ваљева“, 2013; Предговора за роман „ Књига “ Сање Живковић, са колегиницом Јелицом Зељић приредила је антологију песама и здравица о шљиви, “ Шљиви у част “ 2013. г; сa Горданoм Пајић објавила је публикацију „Технике традиционалне женске радиности у осечинском крају“ 2016. године и „Куварице злато моје, тебе хвали јело твоје“ 2020. Аутор је текстова за портал о шљиви и шљиварству http://digitalnasljiva.unilib.rs/ . Лектор је збирке песама “ Неми говорник “ завичајног аутора Милана Ивановића. Уредник у издавачкој делатности библиотеке.
Живи у Осечини. Удата и мајка је двоје деце.

ВИДАКОВИЋ, Александар

Александар Видаковић рођен је у Београду 1945. године, али је детињство провео у Осечини, о чему сведоче и неке његове песме ( “Црква у Осечини“, „Снег“, „Божић у Осечини“, „Гробље у Осечини“ и др). Радни век углавном је провео у Ваљеву и ваљевској „Србијанци“ радећи на економским пословима, али су му права интересовања била окренута према уметности, филозофији и духовности. Поезију је у дугом низу година објављивао у српским листовима и часописима „Књижевним новинама“, „Савременику“, „Светигори“, „Лучи“ и другим,а заступљен је и у бројним песничким антологијама и зборницима: Богородица Тројеручица Хиландарска“, српски песници 20. века, „Угао“ – Вршац, „Хиландар“, „Багдала“ – Крушевац, „Апостроф“ – Београд и други. Сада, као пензионер, живи у Ваљеву.
Објавио је следеће песничке књиге: „Храм“ (1995), „Дар“(1999), „Реч“(2006), „Траг“( 2014).

ГЛАДОВИЋ, Гордана Т.

Гордана Гладовић рођена је 1976. године у Ваљеву, али је детињство провела у Комирићу, недалеко од Осечине, где је завршила основну школу. У Ваљеву завршава средњу економску школу, а у Београду Вишу школу ликовних и примењених уметности и 2001. године се, као наставник ликовног васпитања, запошљава у издвојеном одељењу Средње економске школе из Ваљева у Осечини и у Основној школи „Браћа Недић“ у Осечини, где и данас ради. Бави се и сликарством и у младости је имала доста колективних ликовних изложби у Осечини, Лозници, Београду, Руми, Инђији, Аранђеловцу, и другим местима. Извесно време живела је у Осечини, а сада са породицом живи у Ваљеву.
Објавила је књигу песама под називом „Одијина клетва“ (1999) године.

ГРУЈИЧИЋ, Живан (1955-2014)

Живан Грујичић рођен је 1955. године у Осечини, где је провео читав свој животни и радни век. Веома рано, као члан Друштва истраживача „Владимир Мандић Манда“ у Ваљеву, а касније и у Осечини, почиње да се бави археологијом и плодним истраживачким радом. Дао је велики допринос истраживању далеке прошлости Осечине, Подгорине, Рађевине и Азбуковице, о чему је објавио више запажених и веома корисних радова, као што су: „Град Вагане на Јадру“, „Соко град на Рожњу“, „Римски каструм у реци Љубовиђи“, „Град Градиште“, „Црква брвнара у селу Скадру“, „Стара црква у Осечини“, „Некрополе и гробни белези осечинског краја“, „Панђуриште – неолитско насеље“, „Неолитско станиште у пећини Камењачи у Туђину“, „Неолитско насеље у Баставу“, „Град Градац у Толисавцу“ и др. Аутор је и публикације „Осечински крај у преисторији“, који су на неки начин научно верификовали и ауторитети из ове области др Милутин Гарашанин, др Марија Исаиловић и мр Новак Милошевић.
Од 1974. до 1995. године је био запослен у предузећу „Подгорка“ у Осечини, а од 1995. радио је у Народној библиотеци Осечина. У то време радио је паралелно на поставци Завичајног музеја при Народној библиотеци. Године 2014. разболео се и умро у педесет деветој години живота.
Објавио је следеће књиге: „Осечински крај у праисторији“ (1989), „Рађ: велики витез великог кнеза“ (1990), „Историја осечанског краја“ (1994), „Летопис – културно-уметнички аматеризам у Осечини“ и „Витези светлости“ (1998), „Живот и смрт Миленка Павловића пилота-пуковника“ (2001), „Насеља општине Осечина“ (2002), „Љубав и смрт у Будиму“ (2004), „Спомен-костурница у Осечини: у славу хероја Првог светског рата“ (2011).

ЂУРИЧИЋ Младен (1889 – 1987)

Младен Ђуричић је рођен у Заблаћу код Шапца 1889. године у трговачкој породици. Његов отац родом је из Братачића, села које ће на неки начин постати главни или такозванин глобални јунак његовог романа „Јадар топи брда“. Школовао се у Накучанима и Шапцу и био принуђен да се, због очеве смрти, рано запосли у непривлачној колонијално-балканској служби. Одатле у двадесетој години живота, тачније од 1909-1929. радио у Речној пловидби . У Првом светском рату учествовао је као ратни дописник и чиновник, а после рата радио је као помоћник команданта Београдског пристаништа и заповедник пароброда, а још касније као шеф Речне пловидбе, секретар Народне скупштине, те, најзад, као библиотекар 1929- 1941. године . Пензионисан је 1946. године, а умро у Београду четрдесет и једну годину касније. Написао је преко 40 књига: романа, приповедака, песама, антологија, епиграфа итд.
Најпознатије дело јесте рома „Јадар топи брда“ (Космос, Београд, 1958.), затим „Црвене звезде“ (1920), „На таласима“ (1928), „Водоземци“ (1931), „Девети вал“ (1933), „Капетан Тисе“ (1936), „Мртва стража“ (1939), „Епиграми, епитафи, епиграфи“ (1962), „Оџаковићи“ (1963), „Поцерско село Накучани“ (1969), „Самоубиство незнаног јунака“ (1971), „Оскоруше“ (1973).

ЗЕЉИЋ, Јелица

Јелица Зељић (рођена Јанковић, 1971. у Комирићу), удата, мајка троје деце, ради на пословима књижничара у Народној библиотеци Осечина. Године 2013. у издању Народне библиотеке Осечина излази Антологија песама и здравица о шљиви под називом „Шљиви у част„у којој је узела учешће као преређивач и сакупљач. Аутор је текстова за портал о шљиви и шљиварству http://digitalnasljiva.unilib.rs/ . Учествовала је у такмичењу здравичара 2017. године, где је освојила треће место. Пише кратке цртице. Живи у Осечини.

ИВАНОВИЋ, Милан

Милан Ивановић рођен је 1948. године у Горњем Црниљеву код Осечине, где је започео основношколско образовање, које је завршио у Осечини. Техничку школу завршио је у Ваљеву, после чега се запослио и ванредно студирао електротехнику. Године 1968. и 1969. кратко је радио у београдском предузећу „Аутопут“ и ваљевској „Србијанци“, да би се после одслужења војног рока у Сплиту, 1971. запослио у термоелектрани предузећа „Вискоза“ из Лознице, где је провео остатак радног века. Пише песме, хаику, афоризме, епиграме, хумореске, поезију за децу, кратке приче и друге форме. Заступљен је у више од 20 зборника поезије: „Рудничка врела“ (Г. Милановац), „Шумадијске метафоре“ (Младеновац), „Чегарске ватре“ (Ниш) итд. Заступљен је у „Зборнику најуспешнијих подрињских песника“ и у „Зборнику песама за компоновање“.Заједнице књижевних клубова Србије. Један је од оснивача смотре песника „Вукови ластари“ у Лозници.
Добитник је многобројних нагарда, између осталих и Златне значке Културно просветне заједнице Србије 1987. год. за допринос песништву. Нa сусретима другарства 1973. год. у Бору осваја прво место у Србији за песму „У котарици ми мајка село донела“. Ову песму компоновао је Радомир Петровић, а шабачки хор „66 девојака“ на такмичењу у Белгији певајући осваја прво место у Европи. Ова песма била је неколико година и шпица радио емисије „Драговање“.
Објавио је следеће књиге: „Лахор Влашића“ (1988), „Ено лава где жвакава: песме за децу“, (2001), „Гледање у плећку: заветне песме“, Рума – Лозница, (2002), Топот са Звечана: „Казивање Милутина Тадијиног“, Рума, (2004), „Између снова и светова: реситал посвећен пилоту Миленку Павловићу“, Осечина, (2005), „Увис пасти све до власти: епиграми“, Лозница, (2007), “Чичак у души: афоризми“, Лозница, (2009), „Киша пада наглавачке: песме за децу“, Лозница, (2010), „Неми говорник: мисаоне песме“, Осечина, (2012), „Азбука: песме“, Лозница, (2014).

ИЛКИЋ, Живка (1936-2008)

Живка Илкић рођена је 1936. године у Комирићу, као седмо дете. Основно школовање започела је у родном месту, а завршила га у Омољици, где је завршила и три разреда ниже гимназије, док четврти завршава у Београду 1952, а 1956. године завршава и средњу библиотекарску школу и одмах се запошљава у Градској библиотеци у Панчеву, где је провела читав радни век, од 1956. до 1996. године. Уз рад је и студирала и ванредно завршила студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, на групи за српскохтватски језик и југословенска књижевност. Деценијама је била веома активна у културном животу Панчева, за шта је добила и награду “Златни жижак“ (1991), као и у области библиотекарства, где је добила тадашње највише републичко признање у Србији за резултате у тој области – Награду „Милорад Панић Суреп“ (1996).
Објавила је две књиге песама: „Ружичаста магла“ (1996) и „Цват магнолије (2004).

ЈАНКОВИЋ, Биљана

Биљана Јанковић је рођена 1970. године у Осечини. Завршила је пољопривредну школу у Ваљеву, где и сада живи.. Почела је да пише веома рано, најпре поезију, а затим и прозу. Дугогодишњи је сарадник листа „Треће око“, „Зона“, „Омаја“ у коме објављује своје приче о људима, догађајима, љубавима и веровањима.
Објавила је збирку прича „Књига неспоменица“ 2010. године.

ЈОВАНОВИЋ, Лука ( 1891 – 1942)

Лука Јовановић се родио 1891. године у Коњицу „у ужичком крају“, а то веома лако може бити и Коњиц у осечинској општини. Лука је животом и деловањем био у снажној вези са овим подручјима: у младости, а и касније је живео у Гуњацима; мајка Милева (девојачко Мирић) му је из Лопатња, а био је ожењен Стојаном Андрић из Драгодола. У граду на Колубари је такође активно боравио и радио, и ту је 1935. штампао свој једини, сада већ по посебним околностима познати роман „Син беде“, а 1941. године је ступио и у Ваљевски партизански одред, у ком ће, у фебруару 1942. и погинути у Дружетићима код Ужица.
У свом кратком и бурном животу Лука се бавио земљорадњом, трговином и писањем, а био је и учесник ратова од 1912. до 1918. године, да би једно време провео је и у аустроугарском заробљеништву. Године 1926. објавио је расправу „Организација сеоских задруга“, а сарађивао је и са листовима „Рад“ из Београда, „Млада трезвеност“ из Ужица и другим.

КРСМАНОВИЋ, Зоран

Зоран Крсмановић рођен је у Ваљеву 1946. године, али је детињство провео у Осечини, где је одрастао и завршио основну школу. По завршеном основном школовању, уписао је гимназију у Ваљеву где је био члан литералне секције. Године 1968. он одлази у Београд, где се запошљава у Градском саобраћајном предузећу Београда (ГСП) и са собом носи „две свеске“ својих стихова, од којих неке објављује у гласилу ГСП. Ту са групом литерата запослених у истом предузећу почетком 1970. године формира књижевни клуб „Никола Тесла.
Објавио је три књиге: „Очевидац мојих успомена“(2015), „Моја (о)сећања(2017) и „Присећанка“ (2019).

ЛУКИЋ, Бранко

Бранко Лукић рођен је 1952. године у Вировитици. Основну школу завршио је у Осечини. Гимназију је учио у Ваљеву и Загребу. У Београду је завршио ФДУ. По занимању је драматург. Живи у Ваљеву. Секретар је КПЗ Ваљево.
Објавио је књигу песама за децу „Ако те неко пита…“ Књигу је илустровао Иван Митић.

МАРИНКОВИЋ, Жића

Жића Маринковић рођен је 1962. године у селу Белотићу у општини Осечина, где је и одрастао и завршио основну школу. Средњешколско образовање завршава у Лозници, после чега се одмах и запошљава. Десетак година радио је у угоститељкој и трговачкој струци, после чега напушта тај посао и запошљава се у полицији, где проводи четири наредне године. Напустивши и тај посао после извесног времена, посветио се музици на тај начин што се запошљава у једној радио станици у Ваљеву као музички уредник. Своје песме објављивао је највише у листу „Сабор“, али и у многим другим листовима и часописима.
Објавио је две књиге: „Песме моје младости“ (1998), „Афоризми: (Жиххиизми)“ (2001).

МИЛИЋЕВИЋ, ЗЛАТОМИР

Златомир Милићевић рођен је 1933. године у Коњуши, на подручју општине Осечина, Имао је ту несрећу да је остао без родитеља након Другог светског ратаи годинама живео по домовима за незбринуту децу. Био је најпре у Дому за незбринуту децу у Драгомирову, у Бугарској, где је провео годину дана, да би се потом вратио у Србију и боравио у домовима у Бањи Ковиљачи и Шапцу. Касније је извесно време живео у Словенији, где се сусреће и дружи са тамошњим писцима, књижевним критичарима и новинарима. То је период у ком се развија његово интересовање за књижевност, писање и читање и када, захваљујући богатим библиотекама, долази у додир са магичним светом светом књиге и књижевности, што га из основа мења. По повратку у Србију једно време је провео у Шапцу, а потом се за стално настањује у Крупњу.
Објавио је следеће књиге:
роман „Кључ“, први и други део (1997. и 2002), „У шаци снова“ (1998), „Земља у недрима“(2002), „Шапат камена“ (2004), „Омот и молитва“ (2008), „Вода из очију“ (2010), „Ружа ветрова над Крупњем“ (2014).

МИЛОВАНОВИЋ, Љупко

Љупко Миловановић рођен је 1950. године у Горњем Црниљеву. Основну школу завршио је у Горњем Црниљеву и Осечини, средњу и вишу пољопривредну у Шапцу. Радио је у Земљорадничкој задрузи у Осечини, где је у период од 1984-1990. био на функцији дирктора, а од 1998. у општинској управи у Осечини као стручни сарадник у пољопривредној служби. Објавио је Хронику Горњег Црниљева (2010).

НЕДИЋ, ВУКАШИН

Вукашин Вуле Недић рођен је у селу Осечина 1937. године, где је, обрађујући своје имање, проживео читав свој живот и где и и данас живи. Основну школу завршио је у Горњем Црниљеву и још тада испољио се његов литерарни дар, пре свега кроз срицање шаљивих и хуморних причица и песама.
Објавио је две збирке песама: „Песме са села“ (2003), „Голубова пера“ (2006).

НЕДИЋ, Милисав (1929-2014)

Милисав Недић рођен је 1929. године у Осечини. Основну школу завршио је у Осечини до 1941, а после рата, до 1949. је учио столарски занат. По повратку из војске наставља да ради у предузећу „Јадар“ у Осечини, да би после пар година постао власник властите мебл радионице. Седамдесетих година одлази у Београд, у фирму „Комграп-Макиш“, а 1986. године је пензионисан. У то време је написао роман-хронику „Мртви међу живима“ са поднасловом „Браћа Недић и Први српски устанак“, известан број комедија и других дела. Био је члан Књижевног клуба „Ђуро Салај“ у Београду, као и члан Удружења писаца Обреновца. У то време је написао роман-хронику „Мртви међу живима“ са поднасловом „Браћа Недић и Први српски устанак“ (1994), који је потписао заједно са Радивојем Тимотићем.

НИКОЛИЋ, Душан (1934 – 2015)

Душан Николић рођен је у Осечини 1934. године, где је и завршио основну школу, док је гимназију похађао и завршио у Београду и Ваљеву. По завршетку Више педагошке школе, радио је као управник Дома културе у Ваљеву, а затим и у Основној школи „Сестре Илић“, као наставник математике и физике и био дописник Радио Београда из Ваљева. Од 1962. године је у сталном радном односу у Радио Београду, где је и пензионисан 1989. године. У Ваљеву је играо у многим представама Ваљевског градског позоришта и учествовао је и у многим важним културним иницијативама и подухватима од значаја за град.
Објавио је следеће романе: „У месечевој утроби“ (1973), „Бела фока“ (1977), „Душа „Курјаци са Влашића“(2017).

НИНИЋ, Зоран М.

Зоран Нинић рођен је 1954. године у Осечини где је завршио и основну школу- Школу ученика у привреди завршио је у Ваљеву. Радио је извесно време у предузећу «Подгорка» у Осечини као машиниста компресорских станица. По напуштању «Подгорке» посветио се пољопривреди.
Био је глумац у културно – уметничком друштву у Осечини, а од шесте године свира хармонику. Пише песме.
Објавио је књигу песама «Почео сам да дишем на шкрге» 2001. године.

ПАНТЕЛИЋ, Томислав

Пантелић Томислав рођен је 1933. у селу Ставе, где је и завршио сновну школу. Гимназију је завршио у Лозници, а диплимрао на Технолошком факултету у Тузли. Живи у Шапцу где је радио у „Зорки“ као дипломирани инжењер и у Техничкој школи као професор. Од 1991. год. је пензионер. Од тада се бави истраживањем порекла становништва и родословима.
Објавио је књиге: „Село Бастав“(2003), „Село Шљивова“ (2000), „Село Ставе“(1996), „Село Врбић“( 1998), „Село Толисавац“(2002).

ПЕТРОВИЋ, Иван Р.

Иван Петровић рођен је 1986. године у Ваљеву. Основну школу завршио је у Осечини, а средњу Техничку школу у Ваљеву. Дипломирао је на Екетротехничком факултету у Београду.
На Републичком такмичењу из књижевности ученика средњих школа добио је диплому за освојено прво место (Есеј о Данилу Кишу). Бави се књижевном критиком.
Аутор је поговора за роман Животе Филиповића „Стрмногорац“.

ПЕТРОВИЋ, Манфред

Манфред Петровић рођен је у у Аустрији, у граду Хоенемесу 1973. године. Једно време живео је и радио у Осечини, у „Крушик-пластици“, а сада живи у Ваљеву и још увек ради у Холдинг корпорацији „Крушик“. До сада је објавио два романа: „Извор бескрајне тајне“ (2007), „Куда бежиш, пријатељу“ (2009).

ПУДАР, Огњен

Огњен Пудар рођен је у Београду 1946. године. Већи део основне школе похађао је у Мостару, а довршио је у Чапљини, док је Средњу Поморску, одсек бродостројарство, похађао и завршио у Сплиту. Тридест година живео је са породицом у Бањалуци. Огњен није родом из Подгорине, али га је чудан случај учинио (и) Подгорцем, јер овде живи већ скоро четврт века. Писањем се озбиљније почео бавити 1996, кад је дошао у Осечину и то тако што је решио да напише историју своје породице, односно монографију о њој . Тако и настаје књига „Одрастање једног Пудара“ коју му је 2010. године у Београду објавила Књижевна омладина Србије у едицији „Пегаз“ и за коју је добија награду на Сајму књига за најбољу аутобиографску књигу.
Објавио је следеће књиге: „Одрастање једног Пудара“ (2010), (2013), (2019), „Једна могућа историја“ (2012), „Реа“ (2012), (2016), „На Неретви један град“ (2014), „Бурек и дипломатија“ (2015), „Хава Нагила“(2017), „Кућа пуна жена, икона и црнине“(2018).

ПУЉЕЗЕВИЋ, Драгица

Драгица Пуљезевић, професор српског језика и књижевности (Завлака, 1967), дипломирала на Филолошком факултету у Београду 1991. године. Ради у Образовно-васпитном центру „Осечина“ у Осечини. У последњих десет година са својим ученицима освојила је дванаест награда на републичким такмичењима. Највише награда освојила је лингвистичка секција, чији су радови штампани у зборнику Народне библиотеке у Осечини, у књизи „Говор нашег краја“.
У појединачним такмичењима издваја се прво место Сање Николић, која је 2018. године, као ученица седмог разреда, освојила прво место на Републичком такмичењу „Књижевна олимпијада“, што је за сада први и једини пут да је неки ученик основне школе из Осечине постао победник на појединачном републичком такмичењу. А треће и друго место, на истом такмичењу, освајали су и Александар Крстић и Анђела Јанковић.
Као сарадник Библиотеке у Осечини радила је предговоре и рецензије, за више књига наших завичајних писаца (Љупко Миловановић: „Хроника Горњег Црниљева“, Милан Чкојић: „Лопатањ – Лопатањци“, као и за песничке књиге Милана Ивановића, Љубинке Стевановић, Јелене Брадоњић и Зорана Нинића).

СТАНОЈЕВИЋ, Илија Чича (1859 – 1930)

Чича Илија Станојевић рођен је у Београду 1859. године, где је и умро 1930. године. Његови преци пореклом су из Лопатња код Осечине. Био је један од најпопуларнијих глумаца-комичара свог времена, ретко омиљен, цењен и популаран, а истовремено је био и члан и редитељ Народног позоришта у Београду од 1886. године.. Прославио се у улогама Кир Јање, Штанцике у Избирачици, Калче из Ивкове славе, Јованче из Пута око света, Касиа из Јулија Цезара, Годена из Годенове кћери, Полонија из Хамлета, и др. Са Јанком Веселиновићем, с којим је био нераздвојан пријатељ, написао је позоришни комад (комедију) „Потера“, а 1909. године и комад „Дорћолска посла“ (Шала у четири чина с певањем). Занимљиво је да је то друга верзија, пошто је прву, због неспоразума с управником позоришта, – спалио у фуруни! Комад је доживео велики успех у сваком погледу.

СТЕВАНОВИЋ, Љубинка М.

Љубинка Стевановић је рођена 1950. у Кривој Реци код Ужица. Основну школу је завршила у Кривој Реци и Мачкату, а гимназију и вишу педагошку школу у Ужицу. Радила је као наставник српског језика и књижевности у Мачкату и Осечини. Поезију пише од гимназијских дана, објављујући је у листовима и часописима.
Објавила је следеће књиге поезије: „Успут ухваћене птице“ (2001), „Руже у очима“ (2012), „Јабуке за унуке“ (2014), „У осунчаном врту“ (2015) и „Кутија са доминама: песме и прозаиде“ (2020).

ТАДИЋ, Слободан (1950 – 1996)

Слободан Тадић рођен је у Царини код Пецке 1950. године. У родном крају је завршио основну и средњу економску школу и радио у Земљорадничкој задрузи у Причевићу.Његову поезију објављивао је велики број часописа и новина: Видици“, „Расковник“, „Књижевне новине“, „Дело“, „Младост“, „Око“, „Браничево“, „Омладинске новине“, „Одјек“, „Венац“, „Задруга“, „Село“, „Напред“ и други…
Објавио је две књиге песама: „Умро је сељак Миленко“ (1978), „Поимања“(1972), „Пупољци“.

ТИМОТИЋ, Радивој (1935 – 1997)

Радивој Тимотић рођен је у Драгијевици 1935. године, у општини Осечина, где је и завршио ниже разреде основне школе, а више разреде у Осечини. Средњу економску школу завршио је у Ваљеву, а Вишу управну у Сарајеву, после чега је био запослен у Фонду здравственог осигурања у Осечини. Средином 80-тих година био је члан Друштва истраживача „Петар Јовановић Комирићанац“ у Осечини и добар познавалац етноса и историје Подгорине, Рађевине и Азбуковице, када је и написао и објавио свој рад под називом „Катанска буна“. Бавио се и археологијом и учествовао у ископавањима на локалитетима Шумар у Белотићу и Градиште (Ваган) у Осладићу, на остацима средњовековног града.
Објавио је две књиге: роман који је писао са Милисавом Недић „Браћа Недић и први српски устанак“ (1994), где је потписан као други аутор и збирку песама „Тихо пред вратима“(1995), (2000).

ЧКОЈИЋ, Милан

Милан Чкојић рођен је 1952. у Лопатњу. Четири разреда основне школе завршио је у Лопатњу, а од петог до осмог разреда похађао је школу у Осечини. Завршио је школу за учитеље у Убу. Од краја 1978. радио је као учитељ у школи у Лопатњу. Данас је у пензији и живи у Осечини. Објавио је књигу „Лопатањ-Лопатањци“(2012).